Autorski tekst Alekse Krstića
Moje prvo putovanje u Kijev, u maju 2026. godine, za mene je bilo iskustvo koje, uprkos mnogim satima provedenim u vozovima i autobusima (jer od 2022. godine više ne postoji civilni vazdušni saobraćaj na teritoriji Ukrajine), važnim pozorišnim predstavama i izložbama i neprocenjivim poznanstvima, svoj puni značaj dobija tek po povratku iz Ukrajine. Jer, manje od mesec dana nakon moje posete, mesta na kojima sam gledao filmove, pozorišne predstave, razmenjivao iskustva i sklapao prijateljstva oštećena su, srušena ili više ne postoje.
To govori o krhkosti kulture koju smo dugo gradili i još uvek gradimo, ali i o silovitosti oružanih sukoba koji prekidaju snove, planove, svakodnevnicu i miran osmočasovni san koji je za stanovnike Kijeva postao retkost i privilegija.
Pretpostavljam da ljudi sa prostora bivše Jugoslavije pamte bombardovanja iz prošlosti, a izgleda da se o tome najviše govori u Beogradu, gde usmena istorija, ali i zvanična istoriografija, pričaju i prepričavaju živote u skloništima beogradskih zgrada. Ukrajinci, međutim, u skloništima žive već više od četiri godine, i kraj se ne nazire. Milioni Ukrajinaca učionice su premestili u atomska skloništa, a metro stanice preuredili u masovne spavaonice.
Možda je teško zamisliti prazne muzeje, galerije, ateljee – potpuno prazne, jer su umetnička dela, slike, skulpture i instalacije spakovane u zaštitne folije i premeštene u bunkere ili poslate u zemlje Centralne i Zapadne Evrope, daleko od bombi i gelera. Teško je zamisliti i pozorišne predstave koje se prekidaju zvukom sirena. Ali za građane Kijeva, kultura je postala pitanje identiteta i znak otpora; pozorišne karte su rasprodate, a galerije u kojima je izloženo tek jedno umetničko delo, i to uz dozvolu i rizik živih umetnika, takođe su posećene.
Potreba za pronalaženjem zajednice, razumevanjem sebe i svoje okoline, potreba za identitetskom pripadnošću uključuje i potrebu da se bude u dodiru s umetnošću, da se s njom komunicira i da se ona tretira kao sredstvo za očuvanje sećanja, te integraciju najrazličitijih oblika drugosti.
Tako, na primer, Pozorište veterana traži nove načine da ratne veterane, uglavnom osobe sa invaliditetom i telesnim oštećenjima visokog stepena, ponovo uključi u širu društvenu zajednicu, ali i kulturni život Ukrajine. Ovo bi moglo da posluži kao dobar primer društvima koja trenutno nisu zahvaćena oružanim sukobima i podstakne ih da bolje uključe one koje je rat promenio ili one koji su i nezavisno od njega bili na marginama društva. Pozorište ratnih veterana istovremeno otvara prostor za radikalne promene i empatiju, za transformisanje nasilja i traume u ples, pokret i zvuk kroz, na primer, novo čitanje Eneide Ivana Kotljarevskog i drugih važnih ukrajinskih književnih dela.
Takođe mi je važno da pomenem i predstavu Suočavanje sa senkom (Robota z tiniu, Confronting the Shadow) rediteljke Tamare Trunove koja otvara pitanje straha kao sastavnog dela svakodnevice. Trunova, jedna od značajnijih savremenih ukrajinskih rediteljki, gradi predstavu kroz fragmentaciju, prekide i višestruke perspektive bez pokušaja da se iskustvo rata, velikog grada i ljudi koji u njemu žive, ali se u njemu i kriju, stabilizuje u jedinstvenu naraciju. Tu su i predstave Žene Troje (Troianski zhinky, The Trojan Women), koja govori o iskustvu žena čiji su partneri postali vojnici i sada su na frontu, kao i “Mōdraniht. Songs of Winter War”, savremena opera o važnosti vode tokom rata i posle rata, te eksploataciji ovog vitalnog resursa. Sve predstave gledao sam tokom festivala KЇ Fest koji je ove godine imao svoje prvo izdanje i čiji je cilj bio da domaćoj i međunarodnoj publici prikaže onu savremenu ukrajinsku pozorišnu produkciju koja o ratu govori kritički i koja na hrabar način otvara pitanja nestalih, izmeštenih i na razne druge načine ratom pogođenih ljudi.
Neizostavno je pomenuti i Kijevsko-pečersku lavru, Mistecki Arsenal, Dovženko centar i Ukrajinski nacionalni muzej Černobil – mesta koja sam posetio tokom maja ove godine, a koja su, u seriji napada na Kijev sredinom juna 2026. godine, pretrpela značajna oštećenja. To su prostori od nenadoknadivog značaja za ukrajinsku kulturu i identitet koji su danas delimično ili u potpunosti uništeni.
Boravak u Ukrajini za mene je potvrdio i da rat ne počinje i ne završava se na frontu, niti u gradovima na koje padaju šahed letelice i balističke rakete, već zahvata mnogo šire prostore i zajednice.
Već na početku mog putovanja ka Kijevu, na autobuskoj stanici u Varšavi, mogao se videti rat. Ljudi s velikim koferima koji putuju iz Ukrajine i u Ukrajinu, strah koji sam i sam osećao, neizvesnost dok sam prolazio magistralnim putem kroz prilično puste predele od poljske granice do Kijeva, za šta je potrebno nešto više od 15 sati vožnje. Rat se takođe ne tiče samo onih koji su regrutovani, već i njihovih porodica i prijatelja. Tiče se i onih koji noći provode u skloništima, a danju moraju da rade neispavani. Tiče se umetnika, kako onih koji su na frontu, tako i onih koji umetnost i dalje stvaraju, pokušavajući da odgovore na pitanja: kako pamtiti žrtve, šta je sa nestalima, gde su ljudi prisilno izmešteni s okupiranih teritorija na istoku Ukrajine i kakav je njihov položaj?
Tokom sedmodnevnog boravka u Kijevu bio sam pet puta u skloništu. Odlazak u sklonište postalo je deo svakodnevice ovog grada, a stanovništvo je prema njemu, posle višegodišnjih stalnih vazdušnih uzbuna, izgradilo toliko specifičan odnos da ću se jedva usuditi da ga ilustrujem. Upoznao sam jednu majku sa detetom koja živi na 15 minuta hoda od najbližeg skloništa. Tokom radne nedelje ona ustaje rano i ne može da izostane sa posla samo zato što je prethodne noći morala da hoda do i od skloništa sa detetom u rukama. Odlazak ili neodlazak u sklonište postao je pitanje potpuno slobodnog izbora, deo svakodnevne organizacije vremena i stvar umora. Ona zarad dodatnog sna često i ne odlazi u sklonište, iako se u Kijevu sirene za uzbunu čuju nekoliko puta nedeljno, a često i svake noći.
Skloništa sama po sebi nisu monumentalna. To su podzemni prostori, garaže, hodnici, improvizovane prostorije u zgradama, ali najčešće metro stanice, u koje staje najveći broj ljudi. Oni dremaju, sede, stoje, razgovaraju ili ćute. Sklonište se za njih podrazumeva. Tokom boravka koristio sam aplikaciju koja u realnom vremenu prikazuje vazdušne uzbune i mape regiona pod opasnošću – trudio sam se da je ne otvaram prečesto, jer se crvena boja širila i opet skupljala na mapi Ukrajine veoma dinamično.
Posebno težak položaj imaju stanovnici gradova koji se suočavaju sa oštećenom energetskom infrastrukturom, čestim nestancima struje i problemima s grejanjem. U pojedinim delovima Kijeva, naročito na istočnoj strani grada, žitelji su tokom perioda jakih napada na energetsku mrežu morali da pronalaze načine da se zaštite od hladnoće. Postavljali su šatore u dnevnoj ili spavaćoj sobi, a zatim spavali u vrećama za spavanje, često obučeni u više slojeva odeće.
Kvir zajednica u Ukrajini suočava se sa brojnim izazovima, ali su poslednjih godina ostvareni i određeni pomaci u pogledu vidljivosti i društvenog prihvatanja. Iako ukrajinsko društvo ostaje prilično konzervativno, organizacije za ljudska prava i LGBT+ zajednica aktivno rade na unapređenju položaja i zaštiti prava. Od početka ruske invazije 2022. godine, iskustva kvir ljudi dodatno su opterećena ratnim okolnostima. Mnogi pripadnici zajednice uključili su se u humanitarne aktivnosti, civilnu zaštitu ili odbranu zemlje. Rat je doneo i nove rizike, uključujući raseljavanje, gubitak doma i otežan pristup podršci i uslugama. U zajedničkom iskustvu rata, kvir osobe su se našle na istoj strani sa onima koji su ih ranije smatrali drugima, što je u nekim slučajevima otvorilo prostor za novu vrstu društvene integracije. Na ovom mestu čini mi se neophodnim odati poštu Arturu Snitkusu, ukrajinskom umetniku, muzičaru i stilisti iz Ternopilja. Kao otvoreno kvir osoba, godinama je bio deo ukrajinske umetničke i alternativne scene, učestvujući u projektima u Kijevu, Odesi i drugim gradovima. Bio je poznat po kreativnosti, harizmi i angažmanu u kvir zajednici. Njegova elektronska muzika bila je deo kompilacije koja je prikupljala sredstva za podršku ženama i LGBT+ osobama iz istočne Ukrajine. Nakon početka rata pridružio se vojsci i poginuo u junu 2024. godine tokom borbenog zadatka u Donjeckoj oblasti.
Kultura sećanja u Ukrajini ne razvija se samo kroz zvanične državne memorijale, već i kroz inicijative koje nastaju iz same zajednice.
U Kijevu su posebno upečatljivi tzv. grassroots spomenici, mesta sećanja koja su stvorili građani, porodice i prijatelji poginulih, često spontano i van formalnih institucija. Jedan od najpoznatijih primera nalazi se na Trgu nezavisnosti – Majdanu, u samom srcu Kijeva. Nakon početka rata 2014. godine, na trgu su počele da se pojavljuju fotografije, zastave, cveće i lične poruke posvećene poginulima u ratu, uglavnom vojnicima. Tokom godina memorijal je rastao, a nakon invazije punog obima 2022. godine, postavljene su hiljade zastava u znak sećanja na poginule vojnike.
Drugo važno mesto nalazi se uz zid Mihajlovskog Zlatokupolnog manastira u centru Kijeva. Duž zida postavljen je Narodni memorijal poginulim braniocima Ukrajine, sastavljen od fotografija vojnika i dobrovoljaca koji su izgubili život od 2014. godine. Porodice, prijatelji i saborci godinama dodaju nove fotografije, a svaka od njih predstavlja pojedinca s njegovim životom i pričom. Ova mesta predstavljaju dinamične društvene procese pamćenja koje oblikuju građani Ukrajine, stvarajući prostore utehe i kolektivnog identiteta.
Rat je svakodnevica unutar koje ljudi žive i stvaraju. Umetnost, kultura i rat stalno se prepliću. U tom preplitanju posebno je važno posmatrati kako kultura reaguje na rat, ali i kako rat neprekidno prekida, menja i ponovo uspostavlja kulturne tokove, čineći ih sredstvom otpora, ali i trajnim svedočanstvom ljudskog iskustva.
Sedmodnevna poseta Kijevu realizovana je u okviru programa međunarodnih poseta kulturnim radnicima i radnicama u Ukrajini, koji organizuje Inša Osvita u saradnji sa proto produkcijom, Asortimentna Kimnata, Antonin Artaud Fellowship programom i Opera Apertom.