ANA STANIŠIĆ
Zovem se Ana Stanišić. Rođena sam u selu Donji Dubac u opštini Lučani, kao prvo žensko dete posle četrdeset godina – toliko željeno, a toliko nevoljeno od strane oca. Ceo život sam obeležena tim nedostatkom ljubavi. Kada sam bila mala, to sam nadomešćivala hranom, a kasnije sitnicama koje me čine srećnom. U školi sam dobijala vrlo ružne nadimke i bila maltretirana od strane vršnjaka, zato što sam bila punije dete. Kod kuće, majka je bila žrtva nasilja od strane oca i dede, pa je često iskaljivala svoj bes na meni i dobijala sam batine od nje. Istovremeno, dobijala sam batine i od oca, zbog njegovog odnosa sa ljubavnicom i njihovom ćerkom, sa kojom nisam želela da se družim. Kada sam bila mala, želela sam da sviram klavir i da završim školu za psihologa, ali sam dobijala odgovor da žensko dete nije za školu. Ovo žensko dete je moralo da se izbori za sebe, da potisne svoje želje i sve ono što ju je činilo srećnom. Danas sam udata, imam dvoje dece i sve sam posvetila njima. U pedesetim godinama, pronašla sam sebe i ono dete u sebi koje je “izgubljeno” pre trideset godina – ono žensko dete koje je bilo ponižavano i koje se borilo za sebe. Iako me i dalje osuđuju, danas svima mogu da pogledam u oči i sama sebi kažem da sam uspela, da pobeđujem strahove i sve ono što me je sputavalo. Ne osvrćem se više na to, gledam u budućnost i znam da – uprkos svemu – ima mesta i za mene u ovom surovom svetu, u kome nemoćni osuđuju one koje ne razumeju.
EMIR RUJEVIĆ
Zovem se Emir Rujević. Rođen sam i živim u Republici Srbiji kao pripadnik bošnjačke nacionalne zajednice i ovu zemlju smatram svojom, ništa manje od bilo kog drugog građanina Srbije. Svi građani i građanke trebaju se osjećati ugodno u ovoj zemlji kao u svojoj porodičnoj kući, poštovani i vrednovani, bez marginalizacije i odbacivanja ijedne grupe. Duboko vjerujem da međusobnim uvažavanjem možemo graditi univerzalni mir i pomirenje među svima nama – najprije u zemlji, a potom i u regionu. Ako se svi istinski izmirimo kad je reč o problemima prošlosti, imat ćemo bolju sadašnjost i graditi lepšu budućnost. Srbija, kao zemlja s dugom historijom i bogatom kulturnom raznolikošću, ne bi smjela dozvoliti da deo medija podržava i veliča presuđene ratne zločince iz Haškog tribunala. Mene posebno pogađa činjenica da značajan deo medija, ali i jedan deo društva, više brine o zdravlju presuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića i drugih osuđenika, nego o zdravlju porodica žrtava genocida u Srebrenici koje već trideset godina žive bez svojih najmilijih – sa gubitkom koji nikada neće moći biti nadoknađen. Svaki put kad pročitam članak u kojem autor iskazuje zabrinutost za zdravlje Mladića, osjećam da me taj autor pokušava gurnuti na marginu, zajedno sa svim ljudima u Srbiji koji razmišljaju otvoreno, pravedno i ljudski. Ovakve medijske poruke ne vode ka pomirenju i ne donose dobro – a već su donijele mnogo zla. Zato mislim da bi bilo važno uvođenje zakona kojim bi se zabranilo veličanje ratnih zločinaca. To bi bio mali, ali siguran korak ka boljem sutra za sve nas.
NINA ŽIVKOVIĆ
Ja sam Nina Živković iz Niša. Studiram medicinu i bavim se aktivizmom. Često osećam da se ne uklapam. Povremeno me poznanici posmatraju s predrasudom zbog toga što imam devojku. U njihovim pogledima osećam hladnoću i neprihvatanje. To ume da zaboli, da mi probudi osećaj manje vrednosti. Sećam se kada me je drugarica odbacila zbog toga što se ne dopadam njenom novom društvu uz rečenicu da sam čudna devojka. Nakon toga se pravila da me ne poznaje, kao da se nikada nismo družile ili provele zajedničke trenutke. Na pitanje da li konačno imam momka i da li sam u vezi, uvek sam davala odričan odgovor, iako sam zapravo bila u vezi, ali sa ženom. Strah, osećaj krivice i osećaj manje vrednosti me povremeno preplavljuju. To umeju da budu baš teški trenuci, ali, ipak, potpuno prihvatanje sebe i život u skladu sa svojom istinom, naročito u Srbiji, je dug proces i put. Mržnja prema LGBTIQ+ zajednici je u našoj zemlji normalizovana i većina bira da se nikada ne autuje. Nadam se da ću kroz budući aktivizam biti podrška drugima koji osećaju da su sami. Želim da se osete podržanim i da žive autentično, bez straha, koliko god je ovde to moguće. Verujem da ima mesta za sve nas.
STEFAN / STORM
Zovem se Stefan Vukašinović, imam 21 godinu, rođen sam i odrastao u Kraljevu, a trenutno živim i radim u Beogradu. Mnogi me znaju i kao dreg kraljicu Storm. Dreg kraljica je persona koja se oblači i šminka tako da oponaša tradicionalne ženske rodne izraze. U mom slučaju to nije nužno ženski izraz. Ime Storm odabrao sam istovremeno tražeći kratko, jasno i upečatljivo ime koje će publika lako zapamtiti, ali koje će ujedno oslikavati i energičnost mog nastupa. Jedna od inspiracija bila mi je i superheroina Storm iz stripova X-Men. Moj ulazak u svet drega bio je odgovor na godine suočavanja s osudama, dobacivanjima, uvredama i drugim oblicima diskriminacije iz okruženja, što je značajno uticalo na moje samopouzdanje i mentalno zdravlje. Dugi niz godina osećao sam se odbačeno, zbog zurenja drugih ljudi, samo zato što sam drugačiji i kvir. Sve se promenilo kada se pojavila Storm – s njom svi moji strahovi i nesigurnosti nestaju. Kada sam Storm, osećam se hrabro, moćno i ponosno; tad ne postoje granice. Imam tu moć da prebrodim svaku prepreku koja mi se nađe na putu i da odem u svet Storm svaki put kada se osećam loše u vezi sa sobom. Biti Storm je moja supermoć. Kroz svoj rad želim da dotaknem svaku osobu koja se suočava s bilo kakvim oblikom diskriminacije i poručim im da postoji svetlo na kraju tunela i da zaista ima mesta za sve nas.
MEVLIDA NUKOVIĆ
Ja sam Mevlida Nuković. Imam 50 godina. Živim u malom sandžačkom gradu, Prijepolju. Sandžak ima niži nivo ekonomskog razvoja, što dovodi do problema sa zapošljavanjem i pristupom resursima, a nama, Bošnjacima, posebno onima koji nisu uključeni u rad političkih stranaka, pojačava osećaj marginalizovanosti. Po struci sam diplomirana inženjerka poljoprivrede. Tokom svog života mnogo sam ulagala u sebe – učila sam, sticala znanja i veštine. Ipak, nikad nisam uspela da pronađem posao u struci. Trudila sam se da se prilagodim različitim poslovima, često su to bili poslovi koji nisu adekvatno plaćeni, pogotovo uzevši u obzir moj nivo obrazovanja i zalaganje. Kao samohrana majka težila sam da pronađem posao koji će mi omogućiti stabilan život i izdržavanje porodice. Već sa četrdeset i pet godina počela sam da primećujem sve više prepreka. Nedavno sam otišla na razgovor za posao: mlađi od mene gledali su me čudno, kao da se pitaju šta ja tu radim. Tada sam pomislila da nisam dovoljno dobra, da su me godine diskvalifikovale iz trke za posao. Važno je obezbediti da svi građani, bez obzira na nacionalnu pripadnost i politička ubeđenja imaju jednake šanse za zaposlenje i napredovanje. Potrebno je svakoj osobi omogućiti da doprinese, jer snaga našeg društva leži u raznolikosti i iskustvu svih nas.
TAMARA GAČEVIĆ
Zovem se Tamara Gačević, imam 28 godina i doktorandkinja sam Mašinskog fakulteta. Odmalena sam bila tiha, mala, gotovo nevidljiva. Svet me je učio da ćutim, da se ne mešam, da budem fina. Ali život je imao druge planove. Danas, ja treniram boks i streljaštvo. Svaki udarac koji zadam nije samo kroše u prazno, to je pogodak u lice predrasudama, u zube svakom ko misli da ne znam svoje mesto. Na strelištu je druga igra, ali ista borba. Svaki metak koji pogodi centar je moj krik koji kaže da sam tu i ne mrdam. Streljaštvo nije samo preciznost – to je moj način da kontrolišem haos u sebi i pokažem da snaga nije pitanje roda, već unutrašnje vatre. Naučila sam da se borim, da vrištim kroz udarce, da pucam u mete, da kidam lance koje mi je društvo stavljalo. Kad navučem patike, one nisu samo obuća, već izbor da gazim stazama koje niko nije očekivao. U ringu, na strelištu, u životu, svaka borba je dokaz da sam jača od pravila. Ova borba nije samo moja. Svaki udarac, svaki pogodak, svaki korak je za sve devojčice koje sanjaju van kalupa, za sve žene kojima kažu da ne pripadaju. Ne borim se samo za sebe, rušim zidove za sve nas. Patike su mi izbor, borba mi je put, a svet koji gradim je onaj gde niko ne mora da skriva svoju snagu.
NELA DESPOTOVIĆ
Zovem se Nela Despotović, imam 23 godine i dolazim iz Opova, malog mesta u Vojvodini. Odrasla sam u netipičnoj porodičnoj strukturi – sa majkom i bakom u lošim uslovima. Okruženje je često pokušavalo da me uveri da moji snovi nisu realni, da su preveliki za devojčicu rođenu u domaćinstvu na pragu rizika od siromaštva. Mnogi su smatrali da ambicije poput mojih treba da pripadaju nekom drugom. Međutim, pokazalo se da je najveći pokretač za ostvarivanje ciljeva upravo podrška najbližih. Njihova vera u mene podsticala me je da ne odustajem, motivisala da nastavim dalje, da učim i rastem, čak i kada bi drugi smatrali da sam previše neprivilegovana da bih ostvarila svoje planove i želje, ili kada bih se osećala kao da ne pripadam. Danas duboko verujem da nijedno dete ne bi smelo da odustane od svojih snova samo zato što je rođeno u izazovnim uslovima. Uvek se trudim da doprem do što više mladih i da ih ohrabrim da prate svoje snove, veruju u sebe i ulažu mnogo truda, bez obzira na lestvicu na koju ih društvo stavlja. Nekada je dovoljna koja reč podrške da se nekome promeni život.
ALEKSA NIKOLIĆ
Moje ime je Aleksa Nikolić, imam 21 godinu i živim u Nišu. Studiram medicinu. Ja sam gej muškarac koji je zbog svog identiteta bio ponižavan, ismevan, čak i fizički napadnut – samo zato što postojim. Od malena se osećam odbačeno, na ulici, na školskim hodnicima i u učionicama, pa čak i u institucijama koje bi trebalo da štite sve nas. Jednog dana, dok sam na semaforu čekao da pređem ulicu, napadnut sam samo zbog toga što sam izgledao drugačije u odnosu na društvene standarde. Dok sam povređen sedeo na trotoaru, oko mene nije bilo ljudi koji su želeli da mi pomognu. Umesto podrške, suočio sam se s ciničnim i pogrdnim komentarima i nerazumevanjem. Tišina i ravnodušnost prema nasilju koje svakodnevno trpimo nisu slučajnost – oni su deo sistema koje naše društvo normalizuje i koje opravdava kao nasilje nad pripadnicima LGBTIQ+ zajednice. Nikada neću prestati da verujem kako je moguće živeti slobodno, bez straha i skrivanja i zalagaću se za to da ničiji identitet ne sme da bude meta za ma kakav vid nasilja ili straha. Moj put autovanja je bio težak, ali imam ono o čemu mnogi sanjaju. Imam porodicu koja me voli i koja me neizmerno podržava. Mi živimo u zemlji koja ne prepoznaje istopolne zajednice i gde ljubav mene i mog partnera nije zaštićena kao ljubav muškarca i žene. Naše pravo na sreću, sigurnost, dostojanstven i ravnopravan život, pravo na nasledstvo, zdravstveno osiguranje i brak su još uvek ideali za koje, u našem društvu, moramo svakodnevno da se borimo.
„Ima mesta za sve“ je poziv da otvorimo oči, da prepoznamo razlike i da ih prihvatimo. Svako ima pravo na prostor, na vidljivost i na poštovanje. Javni prostor treba da postane zajednički prostor različitih, prostor u kojem solidarnost i podrška moraju biti prisutne. Jedan od ključnih aspekata kampanje jeste isticanje solidarnosti između različitih marginalizovanih zajednica. Diskriminacija može izgledati drugačije u zavisnosti od konteksta, ali osećaj nepripadanja je univerzalan. Kroz kampanju pokazujemo da je solidarnost između različitih etničkih grupa, LGBT osoba, mladih, nezaposlenih, starijih žena, socijalno ugroženih i svih drugih marginalizovanih grupa put ka ravnopravnijem društvu.
*Projekat se implementira uz podršku regionalnog projekta SMART Balkan – Civilno društvo za povezan Zapadni Balkan kojeg implementira Centar za promociju civilnog društva (CPCD), Center for Research and Policy Making (CRPM) i Institute for Democracy and Mediation (IDM) a finansijski podržava Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Norveške. Sadržaj materijala je isključiva odgovornost Hartefakta i ne odražava nužno stavove Centra za promociju civilnog društva, Center for Research and Policy Making (CRPM), Institute for Democracy and Mediation i Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Norveške.
#SMARTBalkans #SupportedByNorway #NationalInterventionsGrant #CRPMmk
