Playground radionica razvoja dramskog teksta održana je u Beogradu, u Hartefakt Kući, od 3. do 9. novembra 2025. godine. Radionicu je vodila glumica i profesorka glume Marija Milenković, a kroz proces je tim pratio i facilitirao i reditelj Patrik Lazić. Razvijan je dramski tekst italijanske dramske autorke Frančeske Garole.
Radionica je okupila kreativni tim koji su činili: glumci Stojša Oljačić i Nevena Mihajlović i prevoditeljka Julijana Vučo.
Frančeska Garola je dramska spisateljica, dramaturškinja i rediteljka sa sedištem u Milanu, specifična po pisanju koje se kreće između stvarnih događaja i fikcije u pokušaju da se sećanje pretvori u narativ. “Mi smo ništa drugo do priča — reči koje pokušavaju da daju oblik haosu stvari koje su se jednom dogodile i nikada više neće ponoviti,” ističe Garola kao jedan od temelja svog stvaralaštva.
Studirala je filozofiju na Univerzitetu u Milanu, a potom završila režiju na Akademiji Paolo Grassi. Dugogodišnja je saradnica Teatro i u Milanu, gde je radila kao dramaturškinja, izvođačica i umetnička saradnica, s posebnim fokusom na savremenu dramaturgiju. Tokom 2020/2021. godine bila je jedina evropska dramska autorka izabrana za rezidenciju u Cité Internationale des Arts u Parizu, gde je napisala Se ci fosse luce. Pored autorskog rada, predaje dramaturgiju, kreativno pisanje i analizu teksta u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj.
Francescin tekst polazi od ličnog istorijskog iskustva. Dana 29. maja 1993. humanitarni konvoj na putu ka Vitezu i Zavidovićima u Bosni i Hercegovini upao je u zasedu na putu poznatom kao Diamond Route. Poginule su tri osobe, među njima i autorkin ujak. Ona tada još nije imala dvanaest godina. Iz tog stvarnog, ali vremenski dalekog i fragmentarnog događaja, tekst oblikuje kao pozorišno istraživanje kroz dva paralelna monologa — muškarca i žene, para koji deli scenu, ali ne i isto vreme. Oni kruže oko jedne smrti, ali ostaje pitanje: čije? Komad se bavi pitanjima naracije, sećanja i gubitka: kako dajemo smisao žalosti, zbog čega se jedne smrti nazivaju “herojskim”, a druge “besmislenim”, šta ostaje od istine kada je događaj odavno iščezao…
U prvoj fazi radionice akcenat je bio na čitaćim probama, tokom kojih su se glumci bavili detaljnom analizom teksta, istražujući događaje, likove i strukturu naracije. U ovoj fazi autorka je razvijala i unapređivala tekst, reagujući na pitanja izvođača i dramaturška/jezička zapažanja koja su se otvarala kroz živi proces rada. Posebna pažnja bila je posvećena prevodu — kako jezičkom, tako i kulturnom — s obzirom na kontekst Bosne i Hercegovine 1993. i način na koji se priča prenosi i čita u savremenom srpskom okruženju. Posedan doprinos ovom delu dala je nagrađivana prevoditeljka Julijana Vučo.
U subotu, 8. novembra, održano je javno čitanje teksta, nakon kojeg je usledila moderirana diskusija. Publika je postala aktivni saradnik u procesu razvoja komada, deleći svoje impresije. Kroz ovaj dijalog Francesca je dobila fidbek lokalne publike o tome kako tekst rezonuje u ovom kontekstu.
Radionica je organizovana je u sklopu evropskog projekta Playground, kroz koji razvijamo inovativnu metodologiju procesnog razvoja dramskog teksta. Projekat je finansiran sredstvima Evropske unije kroz program Kreativna Evropa.
Milena Arsenić Petrović