Balava predstavlja surovu analizu porodice i porodičnih uloga. Postavivši na scenu dve generacije ženskih likova, Dunja Matić postavlja važna pitanja o ulozi koju žena ima u današnjem društvu. Autorka se hrabro suočava i sa problemima trudnoće i abortusa, prikazujući ih kroz vizuru junakinja koje se prema njima odnose u skladu sa svojim društvenim ulogama. Autorka pokazuje kako čak i u odsustvu muškaraca junakinje njenog komada stvaraju odnose sa njima i svoje identitete grade upravo kroz taj odnos, bilo kao majke, sestre, devojke ili supruge. Negde između Foknerove „Buke i besa“ i Euripidove „Medeje“, komad Dunje Matić stvara specifičnu atmosferu mučnosti i agonije i pokušava da dovede u pitanje tradicionalne oblike porodice. Pored toga, na različitim nivoima inteziviraju se pitanja majčinstva i odnosa majke prema detetu, za koji autorka pokazuje da može biti i više nego problematičan.
Reč autorke
„Balava je drama koja prati četiri ženska lika: Balavu, njenu sestru Malu i njihove Mamu i Tetku, u periodu Balavinog sazrevanja i odlaska od kuće. Kroz mučan odnos, njih četiri pokušavaju da se izbore jedna sa drugom, i same za sebe, uljuljkane u toksičnu svakodnevnicu porodice na koju su navikle, nesvesne da su se stvari otele kontroli i da će njihov balon konačno pući. Balava je komad koji preispituje iskonske porodične i međuljudske odnose i njihov uticaj i značaj na svakodnevni život, težinu društvenih normi koje konstruišu našu realnost, te kakve posledice porodica ima po čoveka.“
Reč reditelja
„Odlazak od kuće, iz roditeljskog „gnezda“, za moju generaciju je ključno i još uvek nerešivo pitanje. Sigurno da ima mnogo razloga zašto je to problem, u društvenom, ekonomskom i alimentarnom smislu, ali ima nešto i u nedostatku odgovornosti ljudi moje generacije za sopstveni život, snove i strasti. Dunja Matić je napisala dramu o svima nama, pišući o sebi, i kada to nije direktno ona niti direktno mi. Njena poetika možda asocira na mnoge savremene pisce, ali najveća snaga njene literature je u jednostavnom, a poetskom, odlučnom, a nežnom, ekonomičnom, a bogatom, ciničnom, ali ranjivom poetskom jeziku.
Dunja ne slika te pasivne i apatične mlade ljude, naprotiv, Balava se ne plaši ili ju je barem stid da se plaši, i baš time vraća mladost i snagu na našu scenu.
Bila je velika privilegija i škola napraviti ovu oazu rada i poezije, pozorišta i vrhunske glume, koje su mi pružile glumice u ovoj predstavi.
Imati decu, naslednike i one koji dolaze posle nas, imati roditelje i biti roditelj, za mene je fokusirao glavni problem čitave generacije naših roditelja: nikada nisu razumeli reči Duška Radovića, kada im je poručivao „tucite svoju decu kad počnu da liče na vas“.
Jer, kako Dunja poručuje sa scene: Šta će ti drvo, da liči na tebe.“