TEKST: Doruntina Basha
REŽIJA: Andrej Nosov

IGRAJU:
Mirjana Karanović
Svetozar Cvetković
Alban Ukaj

Maja Salkić, Davor Sabo, Kemal Rizvanović, Matea Mavrak, Hana Zrno, Sanin Milavić, Faruk Hajdarević, Alen Konjicija, Natalia Dmitrieva, Dino Hamidović

SCENOGRAFKINJA: Zorana Petrov
KOSTIMOGRAFKINJA: Selena Orb
KOMPOZITOR: Draško Adžić
DIZAJNER SVETLA: Nemanja Calić
DIZAJNERI ZVUKA: Nikola Erić, Luka Cvetko
TEHNIČKI TIM: Nikola Erić, Luka Cvetko, Nađa Vukorep, Nemanja Calić
SNIMATELJI ZVUKA: Mirza Tahirović/Studio „Chelia“
PRODUKCIJSKI TIM: Aleksandra Lozanović, Selena Pleskonjić, Ksenija Milutinović
DRAMATURŠKA PODRŠKA: Nejra Babić Halvadžija

AUTOR FOTOGRAFIJA: Nebojša Babić
AUTOR PLAKATA I AFIŠE: Ismar Žalica

Premijera: 8. maj 2025, Hartefakt Kuća

REČ REDITELJA
Ova predstava ispituje poziciju svih nas u publici – kako razumemo i odnosimo se prema onima koji su preživeli genocid u Srebrenici – što je posebno važna perspektiva za mene kao nekoga ko dolazi iz Srbije. Ona je i naš umetnički način da preispitujemo i razumemo sudbine i posledice ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Duboko verujem da bez empatije i prihvatanja odgovornosti nema dugoročnog mira na ovim prostorima. Kada odbacimo sve velike i pomalo otrcane reči koje stalno koristimo i čujemo u javnom prostoru, ovim umetničkim činom pokušavamo da živimo na sceni one živote kojih više nema. Pokušavamo i da shvatimo i osetimo da je preživljavanje, za one koji ostaju, ne samo tuga zbog gubitka, već i veliki strah od zaborava. Zaborav, lični i kolektivni, ubija. Zaborav je kazna za žrtve, a melem za počinioce i one koji još žive zločinačke ideje.

Upoznaćete Sadiku, koja je fikcija, i njenu porodicu, koja je, takođe, fikcija. Upoznaćete porodicu koju je izgubila i koju nikada, zapravo, nije imala. Čućete glasove onih koji se nikada nisu rodili i onih koji nikada nisu odrasli i dočekali svoje proslave. Na njen rođendan, u holandskom staračkom domu, dok kao velika dramska junakinja oživljava uspomene i nade, čuva rođendanske poklone i druge sitnice koje je održavaju živom. Ona je živa i nada se da nikada neće zaboraviti. Njenu svakodnevicu prekida Martin, koji je samo zbog jezika dobio novu pacijentkinju i koji, uprkos nemogućnosti da razume Sadikinu sudbinu, pokušava da bude od pomoći i olakša joj usamljene staračke dane. Azem je tu, ili nije tu. Mogu li ljudi zaista i dalje da žive ako ih se sećamo, i šta ako ih zaboravimo? U modernom pozorištu, lako zamišljamo vitezove, kraljeve, heroje, a veoma retko obične male živote za čiju smo smrt mi odgovorni, ili su bili naši savremenici, živeli u istom trenutku kad i mi, koje su mučile iste strepnje i strahovi za budućnost. Sada, dok nastaje ova predstava, mi ovde na Balkanu živimo decenijama slušajući iste glasove – one koji mrze, šire strah i produbljuju posledice rata od pre trideset godina.“
Andrej Nosov, reditelj

ANDREJ NOSOV je pozorišni reditelj. Osnovao je i vodi Hartefakt od 2009. godine. Kao pozorišni autor, Nosov stvara dela zasnovana na savremenim komadima, kao i na procesima saradnje, otvarajući prostor za neobičan jezik, forme, teme i načine u lokalnom kontekstu. Rediteljski angažman koristi da progovori o problemima koji muče savremenog čoveka, pri tome ne odustajući od njihove političke i (po)etičke dimenzije. Režirao je preko dvadeset predstava i sarađivao sa vodećim pozorištima i festivalima u regionu. Lider je Obama fondacije za Evropu i Regan Fascell stipendista.

DORUNTINA BASHA je dramaturškinja i scenaristkinja iz Prištine. Master program je završila na Univerzitetu European Humanities sa fokusom na studije roda. Njena drama “Prst” (2011) nagrađena je na Hartefaktovom Konkursu za najbolji savremeni angažovani dramski tekst, a dobila je i Zlatni lovor za najbolji balkanski tekst na MESS festivalu (2013). Dobitnica je nagrade za najbolju nacionalnu dramu na festivalu Talia e Flakës u Gnjilanu (2025). Napisala je scenario za film “Vera sanja o moru” (2021) koji je premijerno prikazan na 78. Filmskom festivalu u Veneciji u selekciji Orizzonti. Danas radi u domovini i širom sveta, u pozorištu, na filmu i na polju komunikacija.

MIRJANA KARANOVIĆ je renomirana srpska glumica, rediteljka, scenaristkinja i aktivistkinja za ljudska prava. Filmsku karijeru počinje 1980. godine glavnom ulogom u filmu „Petrijin venac“ za koju dobija brojne nagrade i priznanja. Međunarodnu vidljivost ostvaruje ulogom u filmu „Otac na službenom putu“ nagrađenom Zlatnom palmom u Kanu. Za ulogu u filmu „Grbavica“ Jasmile Žbanić je bila nominovana za Evropsku filmsku nagradu. Godine 2016. debituje i kao rediteljka i scenaristikinja filma „Dobra žena“, dok joj 2024. izlazi drugi dugometražni film „Majka Mara“. Osim što je ostvarila stotinjak pozorišnih i filmskih uloga u zemlji i inostranstvu, Mirjana Karanović je aktivna i u zaštiti prava LGBTI+ zajednice i žrtava seksualnog nasilja.

SVETOZAR CVETKOVIĆ je dobitnik nekoliko nagrada za životno delo u oblasti pozorišta i kinematografije. Dugogodišnji je član i nekadašnji upravnik kultnog beogradskog pozorišta Atelje 212. U poslednjih 45 godina, ostvario je preko 70 značajnih uloga u modernom pozorišnom repetoaru radeći sa najznačajnijim rediteljima_kama domaće i regionalne scene, kao i još stotinjak uloga u dugometražnim filmovima, serijama i TV dramama. U vreme dok je bio upravnik Ateljea 212, obnovljene su posleratne veze sa teatrima na prostoru jugoistočne Evrope, učinivši realnim velike razmene predstava. Nagrađen je za glumački rad na svim važnijim festivalima u zemlji. Član je EFA – Evropske filmske akademije.

ALBAN UKAJ je glumac i reditelj, član stalnog ansambla Sarajevskog ratnog teatra (SARTR). Prvu filmsku ulogu ostvario je u filmu „Gori vatra“ nakon kojeg beleži mnoge filmske uloge, nagrade i nominacije. Ukaj je za ulogu u filmu „Pun mesec“ dobio nagradu za najboljeg glumca na festivalu Cottbusy u Nemačkoj. Film „Quo vadis, Aida?“, u kojem igra sporednu ulogu, bio je nominovan za Oskara, a zahvaljujući saradnji sa braćom Dardenne može se pohvaliti da je dvostruki kanski pobednik s filmovima „Lornina šutnja“ i „Teri i Lokita“. Potpisuje režiju filmova „Konj“ i „Jama“, a igrao je u predstavama u Narodnom pozorištu Sarajevo, Kamernom teatru 55, Pozorištu mladih, BNP Zenica, Kraljevskom pozorištu Zetski dom…

Predstava nastaje u koprodukciji Hartefakta (Srbija), Sarajevskog ratnog teatra SARTR (BiH) i My Balkans (SAD, Srbija), u saradnji sa La MaMa Experimental Theatre Club (SAD), Ibsen Scope (Norveška) i Allianz Fondacijom (Nemačka).

*Važan segment predstave je audio doživljaj, zbog čega je broj publike po pojedinačnom izvođenju ograničen. Takođe, neophodna je blizina između scenskog prostora i prostora za publiku. Svaki_a gledalac_teljka dobija personalne slušalice koje koristi tokom predstave, a zbog obilja zvučnog sadržaja, predstava trenutno nije prilagođena osobama sa oštećenjem sluha. Radimo na tome da predstavu u budućnosti učinimo pristupačnom. Predstava se titluje na engleski jezik.

Digitalna afiša dostupna je OVDE!

Kritika

„Iako zasnovan na višemesečnom istraživanju realnih događaja, ovaj projekat do publike ne dolazi u vidu dokumentarnog teatra, s eksplicitnim društveno-kritičkim stavom. Traumama proisteklim iz genocida u Srebrenici predstava Njih više nema pristupa iz intimističke vizure, pokušavajući da odškrine vrata unutrašnjeg sveta žrtava, onih koji su preživeli, njihovih sećanja, neostvarenih želja, straha od zaborava.“
Ivan Medenica, Radar (Srbija)

„Režija Andreja Nosova suptilno i vredno spaja audio-dramski izraz i psihološki sugestivnu igru fizički prisutnih glumaca. Dizajn zvuka je pažljivo i detaljno osmišljen, tako da skoro potpuno obuzima gledaoca. Ovi audio-pejzaži neobično čvrsto usmeravaju gledaočevu pažnju na osećajnost igre, zbog posebne koncentracije, putem „zatvaranja” slušalicama.“
Ana Tasić, Politika (Srbija)

„Na jednom nivou, „Njih više nema“ ima sličnu „klizavost“ kao „Otac“ Florijana Zelera, hit predstava francuskog pisca o čovekovom umu koji se postepeno fragmentira zbog demencije, ali u slučaju Bašine predstave dešava se nešto drugo: Sadika i Azem su iz Srebrenice. Ne treba mnogo da bi publici postalo jasno gde je nestala Sadikina porodica.“
Natasha Tripney, Cafe Europa

„I po teatarskom volumenu i u tematskom smislu, u najkraćem – umetnički aperkat prvog reda. Malo je reći da je izvanredna Mirjana Karanović u ulozi žene, bez ikakve eksplicitne lične krivice, smrvljene od života, koja se bori i sa paklom tragedija i sa zovom novog jutra u sopstvenim venama. Ostvarila je čitav spektar slojeva – od filigrantski suptilnih a granitno snažnih ličnih nivoa tzv. običnog čoveka koga melje vihor istorije, preko preispitivanja najdubljih, antropoloških tajnovitih temelja ljudskog bića, pa nadalje.“
Tanja Nježić, Blic (Srbija)

„Ali nije samo igra sa prostorom ono što povezuje mnoge Hartefaktove predstave, već i ideja davanja glasa marginalizovanima – gej i trans osobama, ženama i ekonomski ugroženim milenijalcima. U predstavi Njih više nema, Baša i Nosov su takođe dali glas onima koji su pogođeni genocidom u Srebrenici, i to su učinili na nežan i empatičan način.“
Borisav Matić, SeeStage (WB6)

„Čak i da neko nema pojma šta se dogodilo u Srebrenici, nakon ove predstave biće mu kristalno jasno
kako se osećaju oni koji su preživeli. Razumeće kako je to zamišljati da su tvoja deca mogla imati
uspešne karijere, mogla biti fudbaleri, da su mogla imati svoju decu, mogla su se venčati, pa i razvesti…
Sve su mogla samo da nisu bila ubijena.„
Marina Milivojević Mađarev, Vreme (Srbija)

„Doruntina Baša napisala je tekst koji nije samo upozorenje već i svojevrstan dramski manifest o stradanju i njegovom zaboravu; tekst koji, postavljajući pitanje koliko sećanje može da zaustavi buduću patnju, otvara sve rane nemilosrdnosti i iracionalnosti ljudske prirode. (…) „Njih više nema“ govori, naravno, o onima koji su nestali, ali i o svima koji će, nažalost, s današnjim ratovima, ponovo nestati. Mi i oni — svi ćemo da budemo deo sećanja koje, ako nastavi da tinja u našim duhovnim životima, ponovo će zavrteti krug usamljenosti i otuđenosti, nestalnosti, besmisla i destrukcije.“
Sašo Ognenovski, Nova Makedonija (Severna Makedonija)

„Paralelni, izmaštani svet, prisutan je u slušalicama, koje gledaoci sve vreme koriste. Tehnički precizno izvedeno do mere da posumnjate da su glasovi desetak neživih učesnika ručka snimljeni. Deluje kao da glumci sede u susednoj sobi, uključujući se u dijalog kojim se dve stvarnosti prepliću. Potresna predstava „Njih više nema“ sa vrhunskim glumačkim triom, na temu koja je predugo gurana pod tepih.“
Aleksandra Glovacki, Novi Magazin (Srbija)

„Ono što čini „Njih više nema“ toliko snažnom jeste briga o likovima, lišena bilo kakvih pokušaja pozorišne dramatizacije. Režija je suzdržana; emocija je stvarna, a nije prenaglašena. Bol se razotkriva tiho, u sporom ritmu porodične rutine. Nema scena rata, već samo traume koje je rat ostavio iza sebe. (…) Na taj način, predstava prevazilazi lokalni kontekst. To je narativ s kojim ceo Balkan može da se poistoveti, ali i univerzalno promišljanje o preživljavanju, sećanju i mukama opstanka.“
Dhurata Hoti, Kosovo 2.0. (Kosovo)

„Budućnost koju je Sadika izgradila u svom umu sačinjena je od ostataka njene prošlosti. Ali, čak i dok se ta nota ponavlja iznova i iznova, ono što na suštinskom nivou prenosi jeste način na koji genocidno nasilje uništava i budućnost, ne samo prošlost. „Ne zaboraviti” je jedno, ali „nikada ne živeti život koji si mogao da imaš” je nešto drugo. Ovo je izvanredno delo tehničkog teatra reditelja Andreja Nosova i dizajnera zvuka Nikole Erića i Luke Cvetka, kako u pogledu mešavine žive i snimljene audio-forme, tako i u izuzetnom radu glumaca, posebno Karanović, koji balansiraju suptilnost i mikro-izraze filmske glume u zvuku sa šire dostupnom fizičnošću scene.„

Loren Novek, Exeunt (Njujork, SAD)

Nagrade
– Nagrada „Ljubomir Muci Draškić“ Andreju Nosovu za režiju predstave „Njih više nema“, jun 2025.

Festivali/gostovanja
From the other side, Njujork, SAD, decembar 2025.