po romanu Katarine Mitrović
Režija: Đorđe Nešović
Dramatizacija i adaptacija: Isidora Milosavljević
Igraju: Aleksandra Arizanović, Julija Petković, Nevena Kočović
Scenski govor: Dijana Marojević
Kostim: Marija Varga
Muzika: Marija Balubdžić
Dizajn zvuka: Marija Balubdžić i Luka Cvetko
Vizuelni identitet: Jelena Šušnjar
Fotografije: Nata Korenovskaia
Dizajn svetla: Nađa Vukorep
Organizacija: Ksenija Milutinović
Odnosi s javnošću: Slavica Pešić
Studentkinja na praksi: Milica Ivković
Premijera: 26. decembar 2024, Hartefakt Kuća
*Predstava nastaje kao deo projekta „Expanding Theatre Landscapes“ koji podržava British Council kroz projekat Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan. CC4WBs je projekat finansiran od strane Evropske unije, a koji ima za cilj unapređenje dijaloga na Zapadnom Balkanu kroz jačanje kulturnog i kreativnog sektora i razvijanje njegovog potencijala za društveno-ekonomski uticaj u ovom regionu.
REČ REDITELJA
“Šta se menja kada zakoračiš u tridesete? Da li tada postaješ svestan sopstvene prolaznosti, suočen s pitanjem: zašto uopšte postojimo ako ćemo da umremo? Glavna junakinja, Vanja, prolazi kroz vrtlog strahova, unutrašnjih dilema i surove stvarnosti. U tom haosu, ona pokušava da pronađe razloge za život, dok istovremeno oseća i spoznaje besmisao koji je okružuje. Čitajući Katarinin roman, Vanja mi se ukazivala kao hor mladih ljudi – kolektivni glas koji otkriva svoje unutrašnje svetove, pruža utehu, i poručuje ti: nisi sam. – Đorđe Nešović, reditelj
REČ DRAMATURŠKINJE
“Od kada je Đorđe izrazio želju da radimo roman Katarine Mitrović „Sve dobre barbike“ velika bojazan mi je bila kako pomiriti unutrašnji svet glavne junakinje i pozorišnu scenu (u ovom slučaju možda još teže – Heartefakt Kuću). Važno mi je bilo da ostanemo dosledni romanu, koji je objavljen pre manje od godinu dana, i kontradiktornostima glavne junakinje, pitanjima koje ona postavlja i složenim emocijama koje oseća, te je tako prva odluka bila da Vanjina porodica, prijatelji, poslodavci i ostali prolaznici budu odraz Vanjinog emotivnog stanja. Njen unutrašnji svet je toliko intenzivan i slojevit da je bilo suvišno pokušavati ispratiti nekakav jasan sukob i tok izvan njega. Gertruda Stein pisala je o izgubljenoj generaciji, naročito piscima svoje generacije koji su doživeli duboku krizu identiteta i vrednosti nakon Prvog svetskog rata. Osećali su da su izgubili iluzije o društvu, patriotizmu i tradicionalnim vrednostima zbog užasa rata. Osećaj dezorijentacije i besmisla često je bio centralni motiv njihovih dela. Danas se čini da su se od tada do dana današnjeg sve generacije osećale izgubljenim, i svakako bismo mogli da kažemo da je i ovo priča o još jednoj izgubljenoj generaciji. Priča o suočavanju sa sopstvenim potonućima, strahovima od odgovornosti i pronalasku utehe u malim trenucima – stisku ruke prijatelja i spoznaji da smo, uprkos svemu, živi. Polomljeni, tužni, besni i nesnađeni, ali živi. – Isidora Milosavljević, dramaturškinja
KRITIKA
“Reditelj Đorđe Nešović radnju i glumice vodi suvereno i autentično, delikatno i stilizovano razigravajući osnovni minimalizam, suptilno promišljenim rešenjima. Vrlo je uzbudljiva igra sa zvukom, gradi se osobeni zvučni pejzaž, gde se prepliću snimljeni glasovi i uživo izgovarane reči, posredovane mikrofonom, što stvara jednu horsku, košmarnu ofanzivu glasova, neuhvatljive tokove pomahnitalih misli koje muče protagonistkinju, prenoseći to osećanje nemira i na gledaoce.” – Ana Tasić, Politika
“Ovo je moderna priča o gladnoj umetnici, eksploatisanoj spisateljici koja nema izgleda da živi od umetnosti kojom se ponosi. Čak i protagonistkinja ističe ovaj opasan stereotip: znam jedno, ljudi vole umetnike koji pate. Ali ova priča i glavna junakinja nam se dopadaju ne zato što slavimo njenu patnju, već zato što ona napreduje i pronalazi smisao u životu, u prijateljstvima, porodičnoj ljubavi, zajednici i tome što je živa, uprkos svemu.” – Mina Milošević, SeeStage
„Tri Vanje (i svi ostali likovi), to su već osvedočene Julija Petković, Aleksandra Arizanović i Nevena Kočović. Snažne, precizne, koncentrisane. Hladne i udaljene kao simbol otuđene generacije, dramatične i sa emotivnim nabojem, kakvi pripadnici te generacije jesu. Priča duboko lična o depresiji, priča o društvu koje do te depresije vodi. Zajednička priča, pa tako i završava, sa pomešanim stolicama, sa gledalištem koje se spušta na scenu, i stapa sa glumicama u jedan organizam. Ujedinjen i u depresijama i u putevima izlaska.“ – Aleksandra Glovacki, Novi Magazin
NAGRADE
Žan Marolt, nagrada za najbolje mlade glumice – 9. Internacionalni teatarski festival Dani Jurislava Korenića, Sarajevo, novembar 2025
FESTIVALI/GOSTOVANJA
Internacionalni teatarski festival Dani Jurislava Korenića, Sarajevo, novembar 2025
O REDITELJU
Đorđe Nešović je osnovne i master studije pozorišne i radio režije završio na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Student je doktorskih umetničkih studija na tom fakultetu. Režirao je predstave ,,Efekat’’ (Lusi Prebl, NP Toša Jovanović Zrenjanin), ,,Mišja groznica’’ (Aleksandar Popović, Srpsko narodno pozorište Novi Sad), ,,Džordž Kaplan’’ (Frederik Zontag, Slovensko narodno pozorište Nova Gorica), i ,,Uobraženi Bolesnik’’ (Ž.B.P.Molijer, Knjaževsko-srpski teatar Kragujevac). Tokom studiranja režirao je predstave ,,Tamo gde pevaju’’ (Filip Grujić), ,,LUX IN TENEBRIS’’ (Bertolt Breht) i ,,Lola Montez’’(Slobodan Obradović). Asistirao je Milošu Loliću na predstavi ,,Kaspar’’ (Peter Handke, JDP), kao i Marku Đorđeviću na filmu ,,Za danas toliko’’. Učestvovao je na brojnim festivalima i radionicama. Dobitnik je nagrade ,,Dr Hugo Klajn‘‘ za najboljeg studenta pozorišne režije u svojoj generaciji.
