Reč dramaturga

Stvaralaštvo Tanje Šljivar je, na nekoliko nivoa, ozbiljno osveženje u novijoj dramskoj produkciji u regionu. Iako već neko vreme živi i studira u Beogradu, ova spisateljica rodom iz Banjaluke bavi se temama usko vezanim za dešavanja u svojoj rodnoj zemlji. Njena prva izvedena drama, “Pošto je pašteta“ (Atelje 212, Beograd, u režiji Snežane Trišić), je nagovestila da se radi o autorki jedinstvenog i prepoznatljivog stilskog izraza. Potresna priča o mesaru iz malog bosanskog mjesta koji, odbijajući da zaboravi ljubav iz mladosti, a sada ponosnu pripadnicu svetskog džet seta, odlučuje da u njenu čast izgradi budistički hram u osvit krvavog rata u Bosni i Hercegovini, bez namere da bude direktno angažovana, na tragikomičan način oslikava sudbinu malog čoveka izgubljenog u tragičnim istorijskim okolnostima Balkana.

Nova drama Tanje Šljivar, “Grebanje ili Kako se ubila moja baka“, na direktan i brutalan način, bavi se pitanjem nasilja među decom, kao posledicom indoktrinacije od strane odraslih, obrazovnog sistema i, u krajnjem ishodu, nacionalističke sredine u kojoj odrastaju. U stilskom smislu, autorka ponovo briljira na planu duhovitih i neponovljivih rečenica pomoću kojih gradi čitav jedan dečiji svet, pun neosvešćenog nasilja i beznađa, svet čija slika treba ozbiljno da nas zabrine. Ispod melanholičih jezičkih bravura, koje zavodljivo govore o mentalitetu ljudi sa ovih prostora, leži gotovo netaknuto brdo posledica strahota nacionalizma sa kojim se treba uhvatiti u koštac.

Radnja drame je smeštena u 2000. godinu u Bosni i Hercegovini, u vreme kada je, usred tranzicije, još uvijek postojala nada da će budućnost doneti prosperitet i promene. Grupa učenika boravi u gimnastičkoj dvorani uoči školske predstave, ne znajući da su na desetine takvih u ratu služile kao logori… Tanja Šljivar u ovaj kontekst smešta priču o odlasku i gubitku, o generaciji koja je odrasla i oštećena životom u sistemu bez ikakvih vrednosti, osim onih na silu nametnutih i lažnih.