Reč autora:

„Komad o nesrećnim i mrtvim ljudima. Oni pokušavaju da srede svoje intimne živote i međusobne odnose ispunjene ljubomorom, psihoaktivnim supstancama i tragovima ljubavi, dok se paralelno istražuju ratni zločini koje je bataljon Vojske Srbije izvršio nad albanskim civilima na Kosovu. Odnosi između njih su zamršeni, opterećeni prošlošću, prećutkivanim svakodnevnim problemima i strahovima vezanim za budućnost. Svako od njih istovremeno i sumnja da ga svi ostali lažu, zbog čega je jako povređen, ali je takođe uveren u ispravnost svoje odluke da nikad nikome ne kaže istinu. Njihov manjak iskrenosti u privatnim životima u suprotnosti je sa požrtvovanim pokušajima da otkriju i dokažu da je sam (izmišljeni) vrh današnje vojske učestvovao u (izmišljenom) ratnom zločinu u (izmišljenom) selu na Kosovu. „Ostaci“ se bave likovima koji su potpuno svesni da su šanse da razotkriju počinioce ratnog zločina i „privedu ih pravdi“ podjednako male koliko i šanse da će svako od njih „živeti srećno do kraja života“, ali oni su spremni da urade bilo šta da bi ostvarili i jednu i drugu stvar (sve dok na kraju, naravno, ne odustanu od svega).“

Reč reditelja:

„Posle svega što se dogodilo u prethodnih dvadeset godina, posle nasilne smrti onih koji su se trudili da promene okolnosti u kojima živimo, posle godina naših sopstvenih borbi da ovaj svet i ovo društvo budu drugačiji – ima li smisla i vredi li i dalje pokušavati?

Nije li ukleto usuđenje svakog čoveka koji pokuša nešto da menja, da ostane u toj borbi sasvim sam? Ili da čak i kada postoje saveznici i saborci, bude spreman da gubi iz dana u dan? Šta je to što gubimo pristajanjem na poredak koji je zasnovan na manipulativnim i pokvarenim ljudskim osobinama? Gubimo mogućnost da nam život bude dostojanstven, da oni koji ne zaslužuju i ne dobijaju, gubimo postor da volimo.

Nije ni čudo što junaci nove drame Vuka Boškovića vole pogrešno. Ili vole pogrešne. Ili se ne usuđuju da vole tamo im se ta ljubav čini potpuno nepovratnom, rasutom i neispunjenom. Ili vole tamo gde je sigurno. Šta je to sigurnost? Ima li sigurnosti? Kada smo sigurni? Ovo su samo neka od pitanja koja ovom predstavom otvaramo.

Čini se da samo pitanja mogu da nas pokrenu da o nečemu maštamo. Stravična zlodela učinjena prema kosovskim Albancima od srpskih snaga, zatim još groznije prikrivanje u masovnim grobnicama, i na kraju tišina o njima – samo su jedna slika upravo te pokvarene perverzije poretka. Mali čovek, običan čovek, čovek koji govori, čovek koji živi nema pravo na to, jer je neko na višem položaju odlučio tako.

Sudbina generala Mitića iz Vukovog komada je sudbina vojskovođe koji bi želeo da bude veliki. Na žalost, šumovi iz ovog društva, iz ove predstave i sa mnogo drugih mesta su šumovi zbog kojih njegovo herojstvo pada u drugi plan.

Kao što kaže junakinja: “Kome je to uopšte bitno? I da li nam je uopšte bitno?“

Ova predstava nema za cilj da bilo koga obrazuje o prošlosti, da bilo koga tera da radi bilo šta. Ova predstava najličnije postavlja pitanje: ima li smisla i vredi li i dalje pokušavati?“