Tekst: Pola Vogel

Režija: Tara Manić 

Prevod: Ivana Đurić Paunović

Adaptacija teksta: Vuk Bošković

Igraju: Svetozar Cvetković i Marta Bogosavljević

Scenografija / Kostim: Zorana Petrov

Muzika: Vladimir Pejković

Dizajn svetla: Nemanja Calić i Zorana Petrov

Odnosi s javnošću: Slavica Pešić

Foto i video produkcija: Marko Stojanović

Autor plakata: Marko Stojanović

Tehnički saradnici: Nemanja Calić, Bojan Durutović

Izvršna produkcija: Selena Pleskonjić i Aleksandra Lozanović

Produkcija Hartefakt:  mart 2024.

Premijera: 17. mart 2024, Hartefakt Kuća, Bulevar Despota Stefana br. 7

„Kako sam naučila da vozim“ Pole Vogel, tekst je koji mnogi nazivaju „Lolitom“ napisanom iz ženske perspektive – lika odrasle Malecke, koja se priseća svog detinjstva. U radu na njemu u kamernom, intimnom prostoru Hartefakt Kuće, zajedno sa glumicom Martom Bogosavljević i glumcem Svetozarom Cvetkovićem, kao i sa svim saradnicima trudili smo se da pronađemo nežan scenski jezik za ovaj složen, dubok i delikatan tekst – koji ni ne pokušava da parira stvarnosti, koju svakodnevno živimo. Ona je toliko strašnija, dešava se svuda oko nas i deluje nam obeshrabrujuće nezaustavljivo – da smo kroz ovu predstavu pokušali da idemo unazad, korak po korak, ispitujući problem sa kojim se većina ljudi koja čita ovaj tekst, susrela nekada u životu. Odnos ova dva lika, Malecke i njenog teče, pun je ambivalencija: ljubavi, nežnosti, radoznalosti, podučavanja, poverenja, formiranja autoriteta, grešaka, a posledično: probijanja granica, gruminga i povređivanja, sve do tačke samouništenja.  Velika vrednost ovo teksta je empatija autorke za oba lika, čime se otvara važan, polemičan ton o uzrocima, a ne samo posledicama takvog odnosa. Ovo je predstava o oproštaju, bez svesti da je nemoguće oprostiti. Nadam se da ćemo ovom predstavom ljude učiniti budnima i makar malo hrabrijima – mislim da bi to bilo više nego dovoljno u društvu u kome ih činimo osramoćenima i tihima.“ – Tara Manić, rediteljka

“Užasne stvari se događaju svakoga dana, i mi budemo šokirani kada čujemo ili čitamo o njima. Pa nastavimo dalje sa svojim životima. To je normalno i prirodno. Ali ti užasi o kojima čitamo i svađamo se u komentarima uglavnom su trajali dugo. Nekad čak i godinama. I neko ih je živeo, iz dana u dan. Ono što nama izaziva pitanje „Kako je ovo moguće?“ njima je jasno iz svakog ugla. Jer to za njih nije „užas“, već njihov život. Ova predstava je o tome. Bez senzacionalizma, bez postavljanja „velikih pitanja“, bez davanja jednostavnih odgovora na ogromne probleme. Ovaj komad je napisan pre četvrt veka. Neke stvari se od tad nisu promenile, neke jesu. Ali snaga ovog teksta nije u njegovoj relevantnosti u vezi sa „užasima“ već u tome što je o nečemu mnogo dubljem, kompleksnijem a opet jednostavnijem – on je o jednoj ženi koja se seća svog života. Života ispunjenog ožiljcima od trauma, ali i života punog ljubavi i lekcija o vožnji. I tu je problem. Što ništa u ovoj priči nije jednostavno. Da su „užasi“ problemi koji je moguće lako rešiti, već bi bili rešeni. „Sruši patrijarhat“ zvuči dobro ali je samo prvi korak. Podrška jeste važna, ali na kraju dana svako sam pada u san. I ujutru, sam se iz njega budi. „Kako sam naučila da vozim“ je predstava koja je nastala velikom posvećenošću dvoje neverovatno hrabrih glumaca i jedne nesvakidašnji talentovane rediteljke. Njih troje su dva meseca živeli, disali i mislili o najgorim stvarima koje se dešavaju između ljudi, sa željom da stvore delo koje će pružiti publici ono što je srž pozorišta već nekoliko milenijuma – katarzu. Katarzu o „užasima“. Da bismo se nekako pomerila od „Kako je ovo moguće?“ – dramaturg Vuk Bošković

Kritika

Iako su (naizgled) u drugom planu, uzbudljivo su portretisani porodični likovi i odnosi; mama, tata, baka, tetka…. Ko, kada, kako, šta, svako sa svojim vrlinama i manama na porodičnim okupljanima i van njih. Neverovatno koliko uz sve najbolje namere, forma- u kojoj se zna šta priliči ženi, šta muškarcu, šta i kako treba, npr. da neko tamo ne bi pomislio ili rekao ovo ili ono… dominira suštinom iscrtavajući duboko licemerne profile. Pojedincu. Porodici takođe. Time i društvu… Izvrsnom glumačkom igrom Svetozar Cvetković i Marta Bogosavljević otelotvoruju, temeljno a nenametljivo, čitav spektar pitanja od toga da li je (ne) moguće oprostiti, preko toga nije li iza svega što čovek čuje ili doživi- a ubraja se u zgranuto pitanje „kako je to moguće“- zapravo manje ili više dug proces zbivanja koji je vodio upravo tome, i toga kako je nešto što je nekome „užas“ nekome drugome zapravo život, pa na dalje… – Tanja Nježić, Blic

„Izvorna skokovitost događaja u drami Kako sam naučila da vozim Pole Vogel naglašena je, u adaptaciji Vuka Boškovića, i dodatnim flešbekovima, čime se razvija poliperspektivna, rašomonska i enigmatična situacija, u kojoj se mozaički rekonstruiše istina: jedan teča je, u dužem periodu, seksualno zlostavljao maloletnu nećaku. Takva dramaturška poliperspektivnost scenski je suptilno i metaforično opredmećena. Mlada rediteljka Tara Manić postavlja dvoje glumaca da stalno prelaze s mesta na mesto i to u svim delovima četvorostranog gledališta koje uokviruje veoma mali izvođački prostor (najveći deo predstave oni sede), te je tim promenama ona scenski označila i promene gledišta na ovu složenu priču”. – Ivan Medenica, Radar

„Marta Bogosavljević razigrano predstavlja Malecku, u vremenu adolescencije, zbunjenosti, čime teča manipuliše da bi zadovoljio žudnju, uveravajući je (lažno) da neće uraditi ništa što ona ne želi. Opipljivo je prikazana njena nevinost i radost, ali i trauma doživljaja njegovog neželjenog dodira. Igra teče u stanu u Bulevaru despota Stefana, na sceni Hartefakta, veoma blizu gledalaca, koji okružuju scenski prostor, i ta fizička bliskost bitno jača našu snagu utiska. Glumci menjaju mesta izvođenja, označavajući tako i promene vremena i perspektiva pripovedanja, i mešaju se sa nama, gledaocima, čineći nas nekom vrstom voajera, ili svedoka ove izazovne pripovesti. A njena najveća vrednost je u psihološkoj kompleksnosti, odrazu višeznačnosti njihovog odnosa, romantičnim i iskrenim, na jednoj strani, potrebnim i njemu i njoj, do određenih granica, kada kontrola nevinosti popusti, oslobađajući prostor za nasilje.“ – Ana Tasić, Politika

„Cvetković je glumac upadljive harizme i savršeno dočarava kombinaciju šarma, patetike i samoobmane unutar lika Teče, istovremeno privlačnog i odbojnog, dok Bogosavljević uverljivo prelazi iz uloge devojčice u predtinejdžerskom dobu u nekoga ko se suočava sa činjenicom da je ovaj formativni odnos bio zlostavljački. (…) Zajedno iz teksta, oni izvlače sve njegove nelagodne podtonove, a osim trenutka kada Cvetković uhvati pramen Bogosavljevićeve kose među prstima, glumci se dodirnu samo jednom. Tada se zagrle s tolikom dubinom i nežnošću, da je gotovo neprijatno prisustvovati tome kao posmatrač. Sedela sam odmah iza glumaca, a emocija u vazduhu bila je toliko gusta da je delovalo kao da biste mogli prste da uronite u nju.” – Nataša Tripni, Café Europa

„Ova predstava predstavlja izuzetno nijansiran i promišljen pristup temama seksualnog nasilja i zlostavljanja maloletnika. Pod rediteljskim vođstvom Tare Manić i uz virtuoznu, potpuno zaokruženu glumu Marte Bogosavljević i Svetozara Cvetkovića, predstava pruža empatične portrete tinejdžerke i njenog teče. (…) Smisao predstave, koja živopisno prikazuje emocionalnu povezanost između dva lika, uključujući zajednička pozitivna iskustva, važna je jer osvetljava punu složenost manipulativnog, nasilnog i incestuoznog odnosa.” – Borislav Matić, SeeStage

„Koristeći jednostavna, ali efektna sredstva, rediteljka Tara Manić izbegava preteranu vizualizaciju, odlučujući se za pristup koji veliki deo radnje ostavlja mašti publike. Ova odluka otvara prostor za interpretaciju i pojačava snagu doživljaja – izostanak preterane direktnosti omogućava publici da sama popuni praznine, čineći predstavu i snažnijom i više zastrašujućom.” – Ana Bateva, Kosovo Theater Reviews

„Ipak, s obzirom da ova predstava govori o probijanju granica, Manić i glumci pažljivo vode računa da ih sami poštuju, istovremeno prenoseći jasnu poruku. Ova postavka je vrlo minimalistička i jednostavna – to su samo dva glumca u svakodnevnoj odeći, nekoliko stolica i muzika koja doprinosi atmosferi – uz pažljivo rediteljsko oko, ono koje očigledno brine o tome da se ova osetljiva tema predstavi na odgovarajući način.” – Mina Milošević, See Stage

Nagrade

• 9. Bucini dani u Aleksandrovcu 2024. – Nagrada za najbolje glumačko ostvarenje festivala (Grand prix festivala) Svetozaru Cvetkoviću za ulogu Teče, Zlatno zrno za najbolju mladu glumicu Marti Bogosavljević za ulogu Malecke
• 16. Međunarodni festival glumca u Banja Luci 2024. – Nagrada za najbolju predstavu festivala, Nagrada za najbolju glumicu festivala Marti Bogosavljević, Nagrada za najboljeg glumca festivala Svetozaru Cvetkoviću
• 8. Internacionalni festival Kamernog teatra 55 „Dani Jurislava Korenića“ u Sarajevu 2024. – Nagrada „Jurislav Korenić“ za najbolju režiju: Tara Manić, Nagrada „Dragan Jovičić“ za najboljeg glumca: Svetozar Cvetković, Nagrada „Žan Marolt“ za najbolju mladu glumicu: Marta Bogosavljević, Nagrada „Avazov zmaj“ za najbolju predstavu festivala.
• 52. Internacionalni festival alternativnog i novog teatra INFANT u Novom Sadu 2025. – Nagrada za najbolji koncept

Festivali/gostovanja

• 9. Bucini dani u Aleksandrovcu, jun 2024. 
• 6. Sarajevo Fest, septembar 2024.
• Međunarodni festival glumca Zaplet 16 u Banja Luci, oktobar 2024.
• Kosovo Theater Showcase u Tirani, novembar 2024. 
• VIII Regionalni teatarski festival Dani Jurislava Korenića u Sarajevu, novembar 2024. 
• Festival savremenog teatra „Mediums“ u Tirani, april 2025.
• Off Europa u Lajpcigu, maj 2025.
• 52. Internacionalni festival alternativnog i novog teatra INFANT u Novom Sadu, jun 2025.
• Hartefaktov karavan: Niš, Požarevac, Bečej (novembar 2024.), Kragujevac (januar 2025.), Užice, Vranje, Jagodina (februar 2025.), Bar, Kotor, Herceg Novi, Podgorica (maj 2025.)

Svetozar Cvetković, rođen je u Beogradu 1958. godine. Diplomirao je 1980. godine glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi prof. Ognjenke Milićević, a već godinu posle priključio se ansamblu pozorišta Atelje 212. U bogatoj glumačkoj karijeri sarađivao je sa mnogim pozorišnim trupama i pozorištima u Zagrebu, Novom Sadu, Mariboru, Splitu, Somboru, Sarajevu, Budvi, Podgorici… Gostovao je u različitim pozorišnim produkcijama kako u nekadašnjoj Jugoslaviji, Srbiji, tako i u  Kanadi, Austriji, Švajcarskoj, Engleskoj, Sloveniji i Hrvatskoj. U poslednjih 45 godina, nagrađivan je za glumački rad na svim važnijim festivalima – između ostalih dobitnik je 3 Sterijine nagrade, nagrade Miloš Žutić… U pozorištu Atelje 212 kao i na drugim scenama u zemlji ostvario je preko 70 značajnih uloga u modernom pozorišnom repetoaru sa najznačajnijim rediteljima domaće pozorišne scene – Dejan Mijač, Ljubomir Draškić, Jagoš Marković, Vida Ognjenović, Alisa Stojanović, Nikita Milivojević, Boris Liješević, Tomaž Pandur, Tomi Janežič, Paolo Mađeli, Ana Tomović i drugi. Na mestu upranika Pozorišta Atelje 212. bio je 12 godina, do kraja juna 2009. godine. Za to vreme Atelje je proizveo 90 produkcija na Velikoj i Maloj sceni pozorišta, a obnovljene su veze sa teatrima na prostoru jugoistočne Evrope učinivši realnim velike razmene predstava. Igrao je u preko 100 dugometražnih filmova, TV serija, TV drama, koje su uglavnom producirane u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji, dok su neke rađene u inostranstvu. Od filmskih nagrada, dobitnik je Grand Prix za najboljeg glumca na festivalu u Magdeburgu za film Dušana Makavejeva „Gorila se kupa u podne“ 1994. godine, kao i nagrade Critic’s choice Award za najboljeg glumca u Hjustonu za film „You go to my head“ 2017. godine.  Član je EFA – Evropske Filmske Akademije. 

Marta Bogosavljević, rođena je 1999. godine u Jagodini, gde je završila osnovnu školu, gimnaziju i osnovnu muzičku školu. 

Godine 2018. upisala  je Fakultet dramskih umetnosti, odsek gluma, u klasi profesora Srđana Karanovića. Do sada je ostvarila zapažene uloge u brojnim pozorišnim, filmskim i tv ulogama domaće produkcije. U pozorištu smo je gledali u predstavama Snežana i sedam patuljaka, Boško Buha, Flešdens, Pozorište na Terazijama, Prozor, Beogradsko dramsko pozorište,  Žene na ivici nervnog sloma, i u filmovima Fitnesdžim, Ognjena Isailovića, Ovuda će proći put, Nine Ognjanović, Zaštita pre svega, Pavla Vučkovića i Nedelja, Nemanje Ćeranića i Miloša Radunovića.  A na tv ekranima u poslednje tri godine Martu smo gledali u popularnim serijama: Državni službenik, sezona 3, Pad, Južni vetar, sezona 2,  Sablja,  Nedelja, i u 3. sezoni U klinču. 

Tara Manić, rođena je 1994. u Beogradu. Diplomirala je i masterirala na Katedri za Pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, kao studentkinja generacije i dobitnica nagrade „Dr Hugo Klajn”, a trenutno završava doktorske umetničke studije na istom fakultetu. Do danas je režirala sledeće predstave: Til Ojlenšpigel – o proseravanju (Ujvideki szinhaz), Osam žena (Narodno pozorište „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu), Emilija Galoti (Narodno pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović“), Dan kada ja nije više bilo ja (Beogradsko dramsko pozorište) i Omladina bez boga (Crnogorsko narodno pozorište u Podgorici). Radila je kao asistentkinja reditelja na predstavama: Jerneja Lorencija, Aleksandra Popovskog i Ane Đorđević. S radom na Fakultetu dramskih umetnosti počinje 2017. godine: prvo kao demonstratorka, zatim stručna saradnica, a danas kao asistentkinja na glavnom predmetu Pozorišna režija. Pored rada u pozorištu, režirala je nekoliko radio drama na Radio Beogradu 2 i angažovana je kao rediteljka dramskih radionica u Ansamblu narodnih igara i pesama „Kolo”. Do danas, Tarine predstave su gostovale na mnogim festivalima u zemlji i inostranstvu i osvojile brojne nagrade. 

Broadway premiere produced in 2022 by the Manhattan Theatre Club

Lynne Meadow, Artistic Director, Barry Grove, Executive Producer, Daryl Roth and Cody Lassen in association with Vineyard Theatre on April 19, 2022

„HOW I LEARNED TO DRIVE“ received its world premiere at The Vineyard Theatre, New York City