Jedna zgrada, dve žene, tri susreta, četvoro komšija i bezbroj pravila – pisanih i nepisanih, godinama uspostavljanih ili proizvoljnih, strogo poštovanih ili slobodno interpretiranih. „Bez buke od dva do šest“ maksima je po kojoj se živi ili životari ili preživljava.

Nemoguća ljubavna priča između umetnosti i kapitala – predstava o usamljenosti, zavisnosti i tihoj okrutnosti potrebe za onim sa čim ne možeš da živiš švedske autorke i rediteljke Freje Halberg.

Posle više od četiri godine umetničkog istraživačkog procesa, naša predstava „Njih više nema“ ispituje pitanje odgovornosti, zaborava i solidarnosti koristeći hibridnu pozorišnu formu. Autorski projekat reditelja Andreja Nosova nastao je prema tekstu Doruntine Bashe.

Komad prati mladu beskompromisnu devojku koja se vraća u rodni grad pred svoj trideseti rođendan nespremna da bilo kome prizna vlastiti neuspeh i razloge povratka, ali će kroz intenzivne susrete s porodicom i prijateljima biti prinuđena ne samo da se suoči sa tom ranom nego i sa brojnim ranama iz detinjstva.

„Kako sam naučila da vozim“ Pole Vogel, tekst je koji mnogi nazivaju „Lolitom“ napisanom iz ženske perspektive – lika odrasle Malecke, koja se priseća svog detinjstva. Odnos dva lika, Malecke i njenog teče, pun je ambivalencija: ljubavi, nežnosti, radoznalosti, podučavanja, poverenja, formiranja autoriteta, grešaka, a posledično: probijanja granica, gruminga i povređivanja, sve do tačke samouništenja.

Radi se o preispitivanju granica prihvatanja i odbijanja. Nakon što se mladić autovao svojim roditeljima, oni pokušavaju da žive sa saznanjem da je njihov sin drugačiji.

U mnogim tradicionalnim kosovskim kućama, još uvek se dešava da žene nestalih u ratu i dalje žive sa muževljevom porodicom, iako je prošlo više od deset godina od rata. Pravo nad njihovim životima, koje je nekada pripadalo mužu, sada pripada njegovoj porodici.