Oliver Antić se na fakultetu zaposlio 1977. kao izuzetno aktivan omladinac KP Jugoslavije i nosilac Titove štafete, uprkos tome što nije zadovoljavao uslove za konkurs za asistenta. O tome postoji zapisnik i trag u medijima.
Piše: Biljana Srbljanović
Onda je, devedesetih, prešao kod Miloševića, koji ga je, nakon donošenja zloglasnog Zakona o univerzitetu, postavio za dekana Pravnog fakulteta. U te dve godine njegove vladavine otpustio je profesore Vodinelića, Vojina Dimitrijevića, Dragora Hibera i druge, a Vesnu Rakić Vodinelić je do te mere progonio da je vršio pretnje i zastrašivanja ZDRAVSTVENIM RADNICIMA u profesorkinom Domu zdravlja! I o tome ima sve precizno dokumentovano.
Onda je prešao kod Šešelja, kog je branio od optužbi u Hagu, i postao glasnogovornik zardjale kašike i krvoločnog nacionalizma sa fatalnim posledicama po čitav region. Istovremeno, uspeo se i kod Koštunice, koji ga je postavio za šefa komisije za donošenje Gradjanskog zakonika, kojom je carovao skoro deceniju; on je je opstajao, a vlasti su se menjale – ledja je video premijerima Koštunici, Mirku Cvetkoviću i Ivici Dačiću.
Tada se posebno istakao kao veliki zagovornik zabrane ljudskih i gradjanskih prava LGBT ljudima i javno se zaricao da neće dozvoliti da se ozakone istopolne zajednice, a pogotovo nikada “usvajanja dece”.
“Zaštita dece” mu je, inače, bila opsesivna tema, govorio je o “opasnostima za život deteta u istopolnoj zajednici”, a istovremeno i bio vatreni zagovarač promene Krivičnog zakonika u delu propisivanja maksimalne moguće kazne: sa 40 godina – na doživotni zatvor, a u slučajevima najtežih zločina pedofilije, seksualnog i drugog nasilja UPRAVO NAD DECOM. Čovek bi rekao da je u pitanju kristalno jasna opsednutost vrstom zločina za koji je, na kraju, konačno i sam bio prijavljen.
Nakon vernosti Titu, Slobi, Koštunici i Šešelju i ovog poslednjeg je napustio i prešao kod njegovog suparnika Tomislava Nikolića, kao osnivač, uz Aleksandra Vučića, njihove Srpske napredne stranke. U toj podeli karata, postao je Nikolićev savetnik, predsednik komisije za pomilovanja, predsednik komisije za otvaranje Titovih sefova i još mnogo, mnogo toga. Imao je takvu moć da je samostalno mogao da nudi pomilovanje Radetu Markoviću, osudjenog na (samo) 40 godina zatvora, za teška ubistva na Ibarskoj, za ubistvo Ivana Stambolića i slične lepe stvari, što samo čoveku bez ikakve suštine, bez bića, bez moralnog kompasa i bez elementarnog razumevanja života u ljudskom društvu, uopšte može pasti na pamet.
Pošto je i ovo već previše, preskočila sam optužbu za prodaju ispita, koja se zataškala 2010. u aferi Indeks. Preskočila sam i to da ga je bio glas da je progonitelj studentkinja, koje su ga prijavljivale zbog toga, on ih iz osvete obarao na ispitima, pa one ga opet prijavljivale i tek po neka istrajavala u borbi protiv ovog monstruma.
U legendarnom obračunu u jezgru SNS-a 2013. godine, Antić je, zajedno sa drugim mučenim ljudskim bićem Cvijanom, pokušao puč protiv Vučića koji je propao na licu mesta. Tom prilikom je, uz pretnje, psovke, kletve i zaricanja, podneo ostavku na sve funkcije kao i na samo članstvo u stranci naprednjaka i samo naizgled napustio sve. Iako je Tomislav Nikolić morao da ga pusti niz vodu, ipak mu je obezbedio uobičajeno uhlebljenje na mestu ambasadora u Portugalu.
Oliver Antić, da je književni lik, bio bi opisan kao zlo, kao korumpirano arivističko smeće, oportunistički ološ i preletač iz svih u sve partije, koji je kraj života je dočekao u dugogodišnjem ladanju u zemlji Evropske Unije u koju te Služba šalje, kao nekad Apisa u Vrnjačku Banju svaki put kad je postajalo čupavo.
Pravi Oliver Antić je tamo dočekao krivičnu prijavu za seksualno nasilje prema sopstvenom devetogodišnjem detetu, što je previše, čak i za književnost. Dalje od toga nema ništa, dalje od tog je pakao sam. Njegova smrt je i bukvalno literarni primer bespogovornog priznanje krivice koje teško da može da negira.
Iza njega ostaje nered koji će jednom morati da se počisti: zašto je Ministarstvo danima pokušavalo da obmane javnost o prirodi smrti Olivera Antića? Kada će se zaustaviti krivično delo “curenja” informacija iz samog tužilaštva, kojima se otkriva identitet malene žrtve i obeshrabruje svaka majka da u budućnosti prijavi zločin, kada vidi kako se sve proda i sazna? O čijem trošku i zašto je Antić sahranjen u Lisabonu, nakon što mu ni telo niko preuzeo nije? Dokle će mediji izjave porodica osumnjičenih (ili dokazanih) predatora objavljivati kao “drugu stranu priče” koja drugu stranu nema i ne može da ima.
Druga strana je nestala u “Ustima pakla”, vratila se tamo odakle je potekla. To je jedina istina.
Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.
Usta Pakla u Kaškaišu. Slikar: João Cristino da Silva (1829–1877). Fotografija: Veritas Art Auctioneers – Leilão 103 („Antiguidades e Obras de Arte, Pratas e Jóias“ 2020), Public domain, Wikimedia Commons