Intervju: Doruntina Baša, dramska spisateljica

Doruntina Baša, dramska spisateljica iz Prištine, pobednica je Hartefaktovog regionalnog konkursa za najbolji savremeni društveno angažovani dramski tekst za 2011. godinu. Između 120 dramskih tekstova pristiglih na konkurs, njenu dramu „Prst“ izabrao je, kao najbolju, žiri u sastavu Biljana Srbljanović, Shkelzen Maliqi i Selma Spahić. Dramu će, kao deo pozorišne produkcije za 2012. godinu, producirati Hartefakt.

Pobednica si Hartefaktovog konkursa za najbolji savremeni društveno-angažovani tekst iz regiona za 2011. godinu i još jedna žena koja je osvojila ovo vredno priznanje. Gde te je sačekala vest o nagradi i kako si reagovala kad si čula da si pobedila?

- Kao pisac, svoj rad nikada ne smatram “završenim”. Uvek mi je teško da stavim poslednju tačku. Zbog toga sam, nakon što sam poslala dramu na konkurs, razmišljala nedeljama na koji način bih mogla da nastavim da radim na njoj, u smislu da li neke scene treba dopuniti i slično. Recimo da sam bila poprilično zabrinuta. Kada sam bila obaveštena da je moja drama ušla u pet najboljih, osećala sam se srećno, ali i dalje zabrinuto. Nikada nisam ni pomislila da bi moja drama zapravo mogla da pobedi. Kada su me iz Hartefakta pozvali i rekli da sam pobedila, u prvom minutu sam se osećala poprilično izgubljeno. Onda sam se osetila izuzetno počestvovanom jer mi je nagradu dodelio žiri sastavljen od najvažnijih pozorišnih profesionalaca iz regiona. S obzirom na to da se moja drama bavi najproblematičnijom temom Kosovskog društva – nestalim osobama tokom rata, osetila sam da je ova tema, a ne samo moja drama, dobila međunarodno priznanje. Kada sam primila vest o nagradi bila sam okružena ljudima koje poznajem tek nekoliko dana, u kancelariji, na svom novom poslu. Pretpostavljam da sada od mene puno očekuju.

U pobednickoj drami “Prst” junakinje su dve žene koje pripadaju različitim generacijama ali žive u okviru istog, tradicionalnog sistema. Jedna živi od secanja na prošlost, druga pokusava da raskine sa prošlošću i da se okrene ka budućnosti. Šta te je inspirisalo i da napišeš dramu sa samo dva, ženska lika i na koji način si gradila priču (kroz intervjue, istraživanja i slično)?

- Na Kosovu ima još oko 2000 osoba koje se vode kao nestale u ratu. Svi se slažu da vlada ne radi dovoljno da rasvetli njihovu sudbinu. Ali ne može se očekivati od vlade da reši probleme društva. Ono što kosovsko društvo uopšte ne radi je stavljanje u javnu sferu, javni diskurs pitanje života porodica nestalih, posebno žena koje su izgubile najbliže. To je bio i osnovni razlog zbog kog sam želela da napišem ovaj komad, o ljudima za koje se ovo društvo pravi da ne postoje. Razlog zbog kog sam izabrala samo dva ženska lika za dramu je vrlo jednostavan – želela sam da se fokusiram na njihove živote. Nisam želela da njihov odnos i njihovu priču prekidam sa drugim likovima. Dopada mi se ideja o komadu koji predstavlja kontinuitet jednog momenta, jednog popodneva. To je kao neki mali prozor sa kog možete dublje da posmatrate nečiji život. Intiman, ponizan, pun tuge. Pisala sam o ženama nestalih muškaraca od 2005. godine. Radila sam intervjue i gledala razgovore koje je radila Kancelarija za nestala lica i sudsku medicinu u Prištini. Takođe, susretala sam se sa organizacijama koje okupljaju porodice nestalih pa sam sa njima razgovarala, a često sam im čitala ono što sam pisala. To iskustvo mi je puno pomoglo dok sam pisala ovaj komad, ali to nije baza na osnovu koje sam napisala komad. Na kraju kad neko želi da piše o “nevidljivim ljudima” istraživanje nije potrebno – suština je da živite u društvu koje ih je načinilo takvima.

Kakva je danas pozicija ženskih dramskih umetnika u našem regionu, i na koji način su uopšte zastupljene žene umetnice na današnjoj kulturnoj sceni Kosova?

- Poznajem malo umetnika iz regiona tako da ne mogu da govorim o situaciju u regionu, ali mogu da pričam o tome kako je na Kosovu. U javnom životu Kosova žene gotovo da nisu ni zastupljene, a mali broj onih koji jesu nema istu moć kao muškarci i često se ne shvataju ozbiljno. Slično je i na kulturnoj sceni, isto su nedovoljno zastupljene (ima mnogo više pozorišnih i filmskih reditelja među muškarcima, mada to nije specifično samo za Kosovo). Ipak tema ne bi trebalo da bude broj žena koje aktivno učestvuju u produkciji kulturnih događaja, već njihova uloga. Na kulturnoj sceni Kosova postoji opšta zabluda da umetnost, recimo pozorište, služi veliku misiju promocije nove države Kosovo i nove kosovske nacije u Evropi u najboljem svetlu, ili da jednostavno promoviše albansku tradiciju i albanski nacion. Za mene su ova dva koncepta predstavljaju muški princip jer se ovi uzroci istorijski identifikuju sa muškarcima. Postoje žene umetnice koje aktivno učestvuju u ovom konceptu. To znači da ostaje mali broj umetnica koje svoj rad baziraju na ženskoj perspektivi. One često nisu deo zvaničnih institucija kulture koje imaju najveću publiku. Dakle prema ovome, publika na Kosovu je izložena jednoj, uskoj perspektivi.

U turbulentnim periodu u kome ceo region živi već gotovo dvadest godina, veliki broj ljudi je nestao u ratnim sukobima na ovim prostorima. Oni gotovo da nisu tema u savremenim dramskim tekstovima, ali je zato jedan od centara priče u drami “Prst” nestali sin/muž. Na koji način je ovo pitanje za tebe, kao dramsku spisateljicu, važno?

- Civilne žrtve rata su glavna preokupacija u mom umetničkom radu. Dok hodate bilo kojim gradom na Kosovu videćete spomenike posvećene borcima i vojnicima, memorijalne parkove posvećene Oslobodilačkoj vojsci Kosova, ulice posvećene ljudima koji su dali život za zemlju. Još uvek niko nije sagradio spomenik posvećen ljudima čiji životi više nikada neće biti isti jer im je, dok su bili tinejdžeri krajem devedesetih, neko ubio člana porodice. Niko nikada nije sagradio memorijalni centar za sve nestale ljude gde bi njihove porodice mogle da dođu u posetu, da se osete malo bolje jer je neko prepoznao njihovu patnju i bol. Isto je i sa onima koji su proveli mesece krijući se po improvizovanim skloništima, porušenim kućama i šumama, bez hrane, vode i ljudskog dostojanstva, samo da bi sačuvali svoj život. Niko se nije setio da izdvoji samo jedan dan i da ga stavi u kalendar u znak sećanja na sve civilne žrtve koje su nastradale u ratu ili koje decenijama žive u nehumanim uslovima. Zbog toga se pitam ako celo društvo može da živi normalno bez davanja priznanja i pomena svim ovim ljudima? Najmanje što mogu da uradim je da pišem o njima.

Nedavno si boravila u Beogradu u okviru “Reconnection programa” Hartefakt fonda. Koji su to projekti i u kom smeru po tvom misljenju treba da ide kultura dijaloga između Beograda i Prištine?

- Zaista mislim da ima puno potencijala za kulturnu saradnju između Beograda i Prištine, i tu saradnju vidim kao doprinos celokupnim odnosima, posebno ako je pristup sa stanovišta saradnje dva grada, a ne kao nekakava saradnja između “Srba” i “Kosovskih Albanaca”. Fondacija Hartefakt u velikoj meri doprinosi ovim odnosima posebno jer ljudi iz Prištine, koji nikada nisu bili u Beogradu i o Srbima slušaju samo u negativnom kontekstu, mogu da dođu u Beograd i upoznaju ljude u jednom opuštenom kontekstu oslobođenom politike. Na Kosovu postoji nekoliko odličnih festivala koji svake godine predstavljaju umetnike iz Srbije. Mislim da to ne rade zato što su ti ljudi Srbi, već zato što je njihov rad važan.

Kako bi opisala pozorišnu scenu u Prištini, šta se igra u pozorištima i da li ti imaš angažman u nekoj od institucija kulture?

- Kulturne institucije na Kosovu su izuzetno politizovane. Izabrala sam da za sada budem van njihovog puta.

Šta su ti dalji planovi?

- Nastavljam sa pisanjem.